TORCIDA Split - torcida.org

SRĐAN DUJE ALJINOVIĆ

Ljubav prema Hajduku?
Navijački smo cila familija bili ludi za Hajdukon. Otac i mater cili su život bili pretplatnici na zapadnu tribinu, sve do '76 dok nije otac umra, zna ih je cili grad. Brat Jera, brat Panta i ja, svi smo bili ludi za Hajdukon. U nas se nebi po tri dana jilo kad bi Hajduk izgubia utakmicu.

Prva utakmica?
'46 san iša na prvu utakmicu s ocon. To je bila Zvijezda. Tukli smo ih bili 5:0 u Split. Iša san u prvi razred osnovne u Varošu i govori mi pok. otac: "Ovake oću da su ocjene ka šta smo in danas dali goli na plac".

Hajduk?
1971. kad san ima 32 godine i već bija oženjen prvi put san uša u spomen salu u Hajdukov dom, a cili život živin s Hajdukon, od '46 kad san gleda Hajduk-Zvijezda. Ti u Hajduka nisi moga doć u Dom, to je bilo nepojmljivo, ka' da su neka tajna organizacija.

Torcida?
Kad je osnovana 'Torcida' ja san ima 11, a oni šta su je osnovali 20-24 godine. Oni te nisu tad primali u svoje društvo tako da nisi puno detalja o tome moga znat. Nakon šta su neki od njih svršili u zatvor nije se o tome puno smilo pričat, znalo se da je najveća legenda od njih Žuvela i da je on najviše najeba. Puno godina posli bilo se opasno s njima družit jer su bili praćeni.

Vjernost?
Na Željezničara '66 tri kola prije kraja kad smo igrali za ne ispast iz lige bija je pun Plac.
Vlaji bi znali ić pješke 60-70 kilometara za doć na utakmicu. Čak bi iz Dubrovika znali doć pješke jer tad nisi ima koga autostopirat. Iz Rijeke bi dolazili navijači brodon. Tad je bija entuzijazam nevjerojatan i voljenje Hajduka, na trenig bi znalo bit po 5-6 iljada ljudi, a i igrači su bili entuzijasti. Bilo je vlaja šta su igrali u Hajduka pa bi posli treninga odili 30 kilometara pješke do doma.

Pisme?
Najprvo šta se sićan krajen 40-ih skandiralo se ono "Haj-duk, Haj-duk" ka šta danas još viču naši gastabajteri kad igramo vanka. Onda je "Torcida" iz Zagreba donila ono 'Tres, tres, trese se...', to bi bilo fantastično kad bi se zaorilo. Tek posli se pivalo "Marjane, Marjane", to je bila ka' himna, s tin da bi ih 50 posto pivalo "naš barjak hrvacki", a pola "barjak druga Tita" ili ništo slično, tako da nikad nisi točno moga razabrat šta se ustvari piva. Od tih drugih 50 posto svaki drugi je bija policajac u civilu i boja si ga se više nego danas kamera jer bi za pizdariju moga dobit 10-12 godina robije na Goloi otok. Dogodilo bi se uvik da bi se rimovale neke pisme, to bi komponirali ovi naši vlaji šta su bili organizirani ka 4. vilaja, oni su bili skloni guslama i takvin pizdarijama tako da bi se i to zapivalo ali u sitno.
'70-ih se počelo pivat 'Bili su bili vrhovi planina'.

Prvo gostovanje?
'52 kad san ima 12 godin iša san na svoje prvo putovanje s Hadukon 'na crno' u Beograd. Iz Knina su mi javili doma oko ponoći Kokeza i Frane (Matošić) da se nalazin š njima u kupe jer prije nisi smija kad se smrkne izać iz kuće. Tri dana san bija s Hajdukon. Tamo smo izgubili utakmicu 1:0. Ja san sedi na klupu za igrače. Kad san doša doma izubija me otac da nisan 15 dan posli toga iša u školu.

Gostovanja?
U Titograd 50-ih, pošto tad u Split nije bilo autobusa, išli smo kamionon od brodogradilišta bez cerade sa po dvi drvene puntižele sa svake strane u košu. Kad bi došli doli parili bi Djed Mrazi od prašine. Po 7 dana bi nan znalo putovanje trajat doli priko Lovćena.
Jedan put kad smo igrali u Šibeniku protiv Beograda jer smo bili kažnjeni, išli smo ja i jedan Bučević vespon od jednoga vaterpoliste Lukšića, kad su bile samo tri vespe u Split. Vozili smo se 8 i po uri do Šibenika jer tada nije bilo magistralnoga puta ka' danas. Išli bi noć prije za doć u Šibenik na utakmicu sutra.

Prosjek godina na gostovanjima?
Kad se kasnije počelo ić vlakon išli su oni od 19,20 godina do starih fosila ka' šta san ja danas od 64 godine, ali prosjek je bija nedi oko 30 godina. Nikad se nije znalo kako bi se vlak organizira, bilo je to nekako spontano, ka' prik'sutra igramo u Zagreb, otiša bi i kupija karte za npr 2 kupea, za nas 10 u klapi. Uglavnom karta nije bila skupa, pogotovo za mlađe jer su oni išli priko Ferijalnog, ali recimo da bi danas ta povratna do Beograda bila oko 120 kuna, a 90 posto ljudi šta je putovalo tada s Hajdukon je radilo ili bi bili studenti.

Transparenti?
Po sredini Istoka di je bila 4. vilaja sa zastavama obično bi izaša neki transparent o ćaći, o bratu, tovaru, koga voliš, koga ne voliš i slično. Do početka '70-ih nije bilo političkih poruka na transparentima. Najviše ih je, miliciju, mučila hrvatska zastava. Dogodilo bi ti se svako malo da bi došli niki naši Hercegovci ili Imoćani, koje su oni uvik smatrali ka' ekstremni, a moji Splićani su bili ka' malo tiši, šta bi napravili koji politički transparent. Onda bi se mora micat od njega, minjat majicu, minjat postole, da te ne uberu jer je bilo dobro šta nije bilo kamera. Kad je doša hrvacki grb, cili a ne na polovicu 'ka u Dinama, radi smo zastave tako da bi zvizdu stavili na vrh grba, pa kad bi je stavija priko ograde povuka bi je malo više uzgor tako da se zvizda ne vidi. Posli '72 nisi više smija nosit hrvacki grb.

Pirotehnika?
Baklje smo počeli palit početkon 60-ih s tin da smo više ispaljivali rakete s padobranima jer onda bengalke nisu bile baš praktične ka' danas. Bile su velike i teške, prije bi ti ginija oko svake od njih tako da smo imali azbestne rukavice za aktivirat ih. To je bila ludnica posebno kad smo osvojili kup '67, tukli smo Sarajevo 2:1 u finalu u Splitu. Najviše za tu pirotehniku bila su mi braća Jera i Panta, onda mali Kirigin, dva brata Rončevića... Oko nabavljanja pirotehnike pomaga nan je Ivo Purišić koji je bija admiral mornarice i Iso Jukić koji je bija direktor Brodospasa.
Odma posli Sarajeva i Tottenham-a nosili smo ih i na gostovanja. Ne bi ih bija problem unit jer nije pritresivalo na ulazu, jedino bi ti gleda jeli prava karta pošto bi mi od jedne napravili tri karte. Obično, ako su rakete bile veće zamota bi ih u transparent jer tada još nije bilo političkih transparenata pa da bi na ulazu gledalo šta na njemu piše.
Brat mi je na jednu utakmicu ispalija raketu, prošla je između repice i krila aviona na 500 metara. Avion je bija sa dva krila iz Sinja šta je nosia transparent iza sebe "NAPRID BILI". Onda su vidili da su rakete opasne pa je negdi posli '71 počelo lagano pritresivat na ulazu. Ona je bija đir nosit dugu kosu pa bi se baklje sakrivalo ispod kose ili bi nan ženske unosile pošto njih ne bi pritresivalo. Negdi '72-'73 počelo je lagano i kažnjavanje radi pirotehnike, ali usitno i to ako bi koga ruvinalo raketon, pa se znalo sakrivat rakete i dimne prije utakmice tako da bi ih se zakopalo u zemlju na Sjever i onda bi ih posli pribacija na Istok.

Tribine na Starom placu?
'Ko je god doša sa strane iša bi na Istok. To je takozvana 4. vilaja kojon smo mi Splićani prozvali doseljenike, odnosno vlaje, s tin da smo mi i otočane zvali vlaji, ustvari svi oni šta nisu iz Splita. S njima na Istoku bili bi i Splićani šta su se zajedno znali, recimo iz škvera, i oni su formirali jednu dobru jezgru, jedno dobro kolo na centar Istoka, odakle su prvi počeli organizirano navijat s velikin zastavan, di bi svaki ima zastavu. Na Sjever bi bila dica i vojnici, znači i moja generacija do '65, di bi ulazili mukte ispod dasaka, a onda smo se '65 pribacili na Zapad i tu smo držali sredinu donje polovice bliže Plinari.
Kad se '71-e izgradila drvena tribina na Istok onda smo mi sa Zapada, nas 100-ak šta smo bili 'Društvo prijatelja' i pretplatnici, pribacili na Istok i ta se tribina onda počela širit. Postali smo 'Divlji Istok'. Na Sjever su ostala dica i penzioneri, a na Zapad neka srednja klasa šta in se nije puno dalo mavat pa smo in na Olimpiju podilili na ulaz male zastavice da mašu, ali to nije bilo to, a gori na Zapad su bili svi sa trbujima, direktori, sekretari, partija.
Onda bi nan se pokušali na Istok utirat ovi Veležovi pa smo in mi počeli vraćat za ono u Mostar. Počeli su skandali, izbacivali bi ih sa tribine. Mi smo to zvali 'likvidiranje'.

Tuče?
Hm...jedan put na Plac, na Partizana bila je luda utakmica, velika tuča na zapadnu tribinu s vojskon. Tad san zamalo oca svoga ubija kad me tija odvest da se ne tučen, onda znaš koja je bila ura. Uletija je jedan na me s bocon, slega san se i onda je boca završila u rašteladu. Učinili smo kolo od drvene tribine do žice široko jedno 30 metri nas 10-ak i 10-ak mornari. Posli san bija zatvoren zbog toga i ja i od žene mi brat, Bura, jedan mali Šore..., ali uglavnon smo dobro prošli. Jedan mornar iša je grkljanon od boce probit mi ženinog brata. Zavrnilo mu je ruku i dobi je rez priko usta i okinilo mu je uvo. Ti pizda od vojnika bija je, pokazalo se posli, opet naš, od jedne ugledne familije iz Kaštila ali kako se vojska držala tad solidarno onda je i on najeba.
Na jednu Zvezdu ili Sarajeva, nisan siguran, vojnici su bili stacionirani na sjever i posli kad su izlazili kroz jedna mala vrata, biće jedno 2 ijade njih, svit ih je tuka sa bloketama koje si moga odlipit od zemljane tribine na kojon si sta. Nisi moga falit, s jednon bloketon pogodija bi trojicu, di god da itneš odrebati se i pogodi još nekoga. Padali su ka domine, bija je to veliki incident. Posli ih je autobusima vozilo u Loru, a Purišić je zabranija vojsci odit na sjever, čak misec dana posli toga imali su zabranu odit u grad. Vojska je posli išla na utakmice raštrkano, bilo bi ih i na zapad i na sjever i na istok ali je opet bilo pizdarija na Partizana, Sarajeva, Vardara...
Do tih tuča dolazilo bi najviše zaslugon novinara, Miljenka Smoje i sličnih, jer bi oni već 3-4 dana prije pisali u stilu "Dolazi nan u nedilju bratska Crvena Zvjezda ili Partizan,..., nemojte pivat 'Marjane, Marjane', nemojte pivat crkvene pisme i nemojte palit šterike." To bi narajcalo svit i onda bi se iz dišpeta činilo ono šta se nije smilo. Policija u uniformi uz pomoć one u civilu šta je bila na tribini među nama zatvorila bi svakoga ko bi se zadera, znalo bi po100-200 ljudi vezat gori za pašaman na tribini. Za tuče su isto zaslužni bili suci, kurbini sinovi, šta ti ne bi sudili pošteno pa bi se italo žalo na njih. Kreli bi bilo iz političkih bilo iz razloga šta su bili podmićeni.

Pizdarije na gostovanjima?
Bili smo ludi ka navijači samo daleko pošteniji u skandalima nego šta je to danas. Nije bilo noža, boca, da ti neko dođe iza leđa... Tuča je bilo u Beograd, Novi Sad, Subotici,Tuzli, u Skoplje, svugdi a najviše problema imali bi u Mostar. Negdi već 70-ih godina kad bi išli u Mostar auton nosili bi sobon lance ako bi došlo gusto da tribaš upotrebit, to su već počele šporke stvari. Recimo u ona Buna i ta mista kad bi odili put Mostara auton uz cestu stoji stara žena i maše Hajdukovon zastavon na štapu. Mašeš i ti njoj iz auta i kad dođeš bliže ona ti raznese ruku željeznin grabljama na kojima visi zastava ali nisi to odma moga vidit.
Negdi '66, '67, '68 već je počelo bit opasno odit u Mostar jer bi znalo nekome demolirat auto i onda smo se počeli organizirat u grupe od 15-20 ljudi. Te grupe nisu bile organizirane ka' danas po kvartovima nego više po generacijama ili recimo jedni bi radili u škver, drugi su se znali iz pivačkog društva, treći bi bili veslači a neki su naposlijetku bili pijanci koji su se nalazili uvik na jedno te isto misto tako da ne bi bija problem da u jednu grupu budu i Varošani i Raduničani i Getani i pojedinci sa Trstenika, Žnjana, Neslanovca... Mora si se organizirat da bi se moga suprostavit tin protivničkin navijačima, a koji nikad nisu dolazili u Split. Tada bi ritko koji od nas dolazija doma iti s flasteron na glavu. Vrime je učinilo da danas naši mlađi navijači znaju najebat vanka jer idu neorganizirano ka' ovce od protivničkih navijača koji su u velikoj većini, a onda ih još posli napadnu i specijalci šta ulete rastirat te šupke od protivničkih navijača. Ti šupci od navijača šta su cipali naše vanka nikad nisu imali muda doć u Split, a i kad bi došli bili bi zaštićeni ka' medvidi. Na gostovanjima se mi nismo s kin imali tuć, jedino bi imali probleme s milicijon ili smo se potukli međusobno.
'65 smo na Trgu u Zagrebu skinili zastavu od Velesajma i stavili Hajdukovu zastavu.
'67/'68 kad smo išli pješke put stadiona staron Vlaškon ulicon put Kvatrića na jednon križanju milicioner je regulira promet a brat mi Jera je puka šakon u radio stanicu od motora BMW šta mu je bija parkiran sa strane. Onda je milicioner sta trkat za njime, a u to je Žele Maričić obučen u bilu trenerku i, kako je navigava, bilu tropsku kapu, sta na to križanje i počea ka' regulirat promet sa svirkon, s kojin bi obično podjebavali suca. Zakričija je promet da se nije satima otpetlja, čak je sutra u novine pisalo o tome, a brata mi milicioner nije uvatija.
'68/'69 uzeli smo dvi dvokrevetne sobe nas 15 na dvi osobne, moju i od prijatelja mi Bosančića iz Radunice. Brat mi Jera, šta je bija autoelektričar, donija je dvi baterije od 12 volti i sirenu vatrogasnu, spojija ih i stavija na krov od Dubrovika. Tulilo je cilu noć, uspizdilo je cili Zagreb. Niko nije zna ni šta, ni zašto, ni odakle svira. Isto negdi te godine dočeka nas je gori jedan Pape Donandini, trgovački putnik, mrga 5-6 centi veći od mene, i odemo s njime na kat u zdravljak Mosor kod Trga i neće konobarica da nas posluži, a Pape uzme šarana s jednon rukon, jer mu je druga bila u gipsu, i itne ga po srid sale. Pogodi šaran na jedan stol di su jile neke babe i sve pomete. Uletila milicija pa smo morali platit i mrtvog šarana i tavaje.
U Zagreb, u Ilicu bija je restoran konoba Split di smo došli, negdi je to bila '70/'71, proslavit posli utakmice šta smo dobili Dinama 1:0 . Mi unutra pijemo kad ulazi jedno 15 vojnika i odma udri, tuča. Uzeli in mi opasače, bilo je i naših malo ruvinani ali smo ih zgazili. I posli sat vrimena kad se sve to smirilo, kad je došla milicija i legitimirala, svi vojnici su bili naši navijači, dalmatinci, došli i oni proslavit samo se nismo znali međusobon. Onda nas je sve pokupilo. Kako su oni ušli u konobu na galamu, mi mislili da su došli radi nas, a kako smo bili alergični na uniformu pocipali se međusobno.
Isto negdi te godine ili '72 kad je još bija promet priko Trga u Zagreb, prilazimo mi, jedno 20-30 nas, priko zebre iz Dubrovnika put nebodera i od jedan put uleti neki sa 4-5 ženski u Opel rekordu i naglo zakoči na zebru. Pripa nas je, svi smo skočili i jedan od nas spontano, pošto je auto bilo na zebri, priđe mu priko branika, portapaka, pa priko krova, malo skoči po krovu, spusti se priko haube na zebru i nastavi ka' da se ništa nije dogodilo. Iza njega svih trideset smo tako prošli da mu se ulupilo auto da nije moga vrata otvorit.
'73 posli utakmice idemo iz Maksimira jedno 300 nas u kolonu po jedan poredani po veličini od najvećega do najmanjega. Prvi Donandini, pa ja, pa jedan Vrandečić s Brača i tako kolona od jedno 200 metri idemo i zviždućemo onu iz "Most na rijeci Kwai". I kad smo došli na Trg već je bilo tamo Zagrebčani šta su došli s tramvajen, jedan od nas se zadera:"Sad!", oni su mislili da ćemo mi sad uletit među njih i razbižali se, a mi seli na pod.
U Beograd nan je najvažnije bilo poć jist koljenice i one njihove ljute feferone jer bi se iza njih moglo dobro ćućit. To je bilo dok smo imali love, a kad nismo imali, znali bi sest u restoran u Beograd svi u balonke ili jakete, da moremo lakše pobić, pa nas pita konobar da šta se ne skinemo, mi; da nan je ladno, on; da će uključit grijanje, mi; ne triba, onda mu posli udremo klin, to su bila takva vrimena. Jedan put nas 15-ak udremo crtu u jedan lokal u Beogradu, a priča posli ovima šta su ostali poslovođa tog lokala: Bre bilo je ko' zemlja zrak, dok sam ja otišo po bocu vina oni 10,9,8,7,6,5,... svi ispariše.

O purgerima?
Kad smo mi imali hajdučke pisme oni su još pivali "Na Sljeme, na Sljeme", "Samoborček" i te njihove pisme.

1971.?
Tada je počela popuštat ta neka stega šta je bila prisutna, bila ti je puna kapa "Lepo" i "Razumem", 90 posto ljudi šta su bili u uniformi počev od vojnika do pošćera bili su srbi. Naš čovik iša bi u vojsku jedino ako bi ga prisilila ljuta nevolja i neimaština. Tad je došlo, od do tada ipak mirnog navijanja, izuzev incidenata s vojskon kad su trenutno pucali filmovi, do malo slobodnijeg navijanja. Ja san se naša tada u Zagreb na Trgu Bana prije Dinama i kupija na kiosk za 5000 dinara, to je more bit bila tad jedna plaća, sve novine na ćirilicu. Onda smo se popeli u neboder kod hotela Dubrovnik, ja i još trojica smo rasparali sve novine na male komadiće i bacili od gori. To je bija cili Trg Bana zabilija, od Name do Gradske kavane. Jedan sinjanin šta je bija šef bara u neboderu otvorija nan je pomoćne skale s kojin smo se spustili doli a negdi 20-30 milicionera odma se penjalo gori lifton, a bija je lift šta je moga primit samo 4 čovika. Nama, nakon šta smo izašli, vrag nije da mira i opet smo se popeli gori iza milicije da vidimo ka' šta je bilo. Dolazimo mi gori zapuvani, sad stojimo iza mlicije, a mangup Keko Draganja pita jednoga milicionera:"Šjor šta se to događa". Odma iz prve ga je milicioner puka jer je vidija da ga ovi podjebaje. Kad smo došli do šanka i naručili piće smrklo se sinjaninu, šefu bara, kad nas je vidija zamalo nije umra. I sad, gledamo mi miliciju ide od stola do stola radi uviđaj pita ljude šta su tu bili da in opišu ko' je tu bija i kako izgleda. Milicija nije znala šta je u stvari bačeno, a pošto je par dana prije letke s istog nebodera bacila Bušička šta joj je muž kidnapira avion, onda su se milicioneri uzvrtili ka' da se velika pizdarija dogodila. Od jedan put neka pešćurina i nekor odleti. Padne neki muški i neka ženska. Ko je? Jedan od milicioneri udre jednoga. Šta je to bilo, posli par godina kad san ga upozna u moj lokal na Matejušku, mi je reka šef toga bara. Ovi je reka milicioneru kad je pita - kakvi su ti?, a on govori - eno van jedan od onih, i kažije ka' na nas put šanka, - to je 'ti šta je para. Onda ga je milicioner puka. Ti milicioner je isto bija neki naš vlaj. Razbija mu je arkadu, pala mu je ženska.... Onda su došli drugi milicioneri, pitaju - da šta je bilo?, govori onda vlaj milicioner - ma posla me u pičku materinu da šta ga smetan, i tako su ga skupili.
Uglavnom prošlo je dosta vrimena dok je milicija svatila da se ustvari isparalo novine na ćirilicu. Isto tako govorili bi da su ciganska posla kad smo palili novine posli utakmice. Tribalo in je deset godina da svate da mi palimo samo "Borbu" i "Politiku" šta su na ćirilicu, to je bilo tako tiho provučeno da se nije moglo primjetit.

Priko Knina?
Prije kad bi se išlo na gostovanje priko Knina izašlo bi nas 700-800 i ako bi se zakurčija koji glavati od njih ili koji vojnik odma bi ga zgazilo. Nije nan niko ništa smija, bojali su nas se toliko da bi znalo dvi, tri ulice oko kolodvora sve bit prazno kad bi mi dolazili. Posli '71 počela je milicija stiskat, a negdi od '74 ne bi davali izlazit na kolodvoru vanka pa bi se znala prije kolodvora povuč kočnica i vezat žicon za klupu da imaš vrimena 'učinit posal' i pokupit se.

Športski antagonizam?
Dinama san mrzija ka šta san mrzija Mornara i Poška u Split. Mrzija san veslače Mornara jer san se ja rodija na Matejušku. Zvjezda i Partizan su mi bili uvik daleko, iza 500 brda, njih nisi jebava za ništa dok je Dinamo bija ovde ka' tvoj i s kojin si bija više u kontaktu a koji se uvik kurčija a sve in je bilo falso.

Žicanje?
U moje vrime nije bilo žicanja love u igrača i to mi se danas gadi. Oni su tad bili ka' neki mitovi i tebi bi inponiralo samo to šta moš' uopće bit u društvu s nekin od njih, a onda drugo, i sve do 70-ih igrači su, osin šta bi igrali i radili u poduzeće tako da ti ne bi imali odakle dat. Tek kasnije kad bi koji ima recimo vespu možda si je moga posudit u kojega igrača za provozat se malo.

Odnos roditelja prema navijanju?
Uglavnom su blagonaklono gledali na to šta smo mi pratili Hajduka, bili su ponosni na to, guštali su, teško je to za objasnit jer su oni bili ispižđeni od onoga rata prije. Ima jedan momenat kad smo '67 išli nas tri brata u Beograd autobuson, doša nas cili Varoš ispratit isprid Sv. Frane, a mater govori da koji kurac idemo nas tri svi u jedan autobus. Neće da ti reće, a misli u sebi, ne daj bože da se autobusu šta dogodi, da izginemo, izgubila je sva tri sina.

Otočani?
Bilo je fantastičnih navijača s otoka, i s Brača, Šolte, Hvara, Korčule, Visa, mada mi nismo smili ić na Vis. Dolazili bi najprije s gajetama, a posli sredinon 60-ih kad je počela pirotehnika, mi bi ih dočekivali, a oni bi palili baklje kad bi ulazili u luku. Imali su dobrih klapa.

Gradski derbi?
Čin je Split uša u prvu ligu počeli su skandali čak i unutar obitelji. Split je ima oko 10000 svojih navijača i odma je počelo da ko' je kome zapalija baraku i to... Opterećivali su nas mlađe s tin prijeratnin pizdarijama da je Hajduk gospoda, a Split radnici, šta su bile pizdarije.

Igrači miljenici?
Svaka generacija imala je svoje, ovisilo je i iz koje je gradske četvrti. Volili smo Vukasa, poštivali Franu. Bili su igrači šta su bili borci ka' šta su Broketa, Kokeza, Luštica, sve su to bili odlični igrači tako da nisi moga činit neku razliku među njima. Onda posli je došla druga generacija Ivo Bego, Stipe Ilić, Pave Garov... pa kasnije Mužinić. Volilo se takve igrače šta bi ono šta se reće uletili u mozak drugome.