 |
 |
|
. |
| . |
|
BOSANSKA GOSTOVANJA 80-tih |
Bosanska gostovanja su bila specifična po tome šta se do tamo uglavnom nije moglo ić direktno vlakom. Ova gostovanja su varirala uglavnom od godine do godine i stupnju napaljenosti pojedinih bosanskih klubova. Od zajebanijih triba izdvojit Mostar (uvik), Sarajevo (kako kad), Zenicu (ponekad). Ova druga, osin Banja Luke zadnjih puteva, bili su uglavnom izleti. Sedamdesetih i početkon 80-ih uglavnom bi se išlo tako da bi se putovalo busom ili stopom do Ploča, a zatim bi se prisidalo na vlak. Kasnije, pojavom Šoguna, on je uglavnom preuzeja na sebe organizaciju tih gostovanja, tako da smo redovito do tamo išli nekim karampanama od buseva. Sarajevo Meni osobno Sarajevo je ostalo upečatljivo zato što mi je to bilo uopce prvo gostovanje u životu. Hajduk je te 1979. igra za titulu prvaka u Sarajevu i te je godine i posta prvak u trci sa Dinamom (oko toga se digla velika afera, "slučaj Edmond Tomić" , Dinamo i dan danas tu titulu pripisuje sebi). Iz Splita je stvarno krenulo sve živo. Tadašnja poduzeća koja su imala buseve, dala su i zadnji bus i gori nas je bilo pun kurac. Još pogotovo kad imaš 13 godina i putuješ sa prikon koji ima jedno gostovanje (u Zagreb) više od tebe. Provokacije cilo vr  ime, frke i cipe po gradu okrvavljeno i njihovih i naših. Tadašnje Koševo još nije bilo preuređeno i tribine su se naprosto raspadale. Dovoljno je bilo malo jače udrit nogom da bi se odvaljivale gromade betona. I kad je to sve obostrano počelo letit tamo i vamo. Milicija potpuno nemoćna (nije ka sad, tada je na ciloj utakmici možda bilo dvadesetak pandura). Ka mulcu ti nije bilo ništa drugo preostalo nego sakrivat glavu iza starijih i molit Boga da ti šta u nju ne doleti...Kasnija Sarajeva su bila od momenta do momenta. Uglavnom, frka iz '79. se više nije ponovila dobre prve polovice '80-ih, tako da su tadašnja gostovanja tamo uglavnom bila izleti. Išlo je ekipe istina ne u tolikon broju ka negdi drugo, baš kako san gori reka, zbog loše prometne veze, ali se išlo. Bila je to ogromna tlaka, u Sarajevu sidneš na vlak, normalno se voziš do Ploča i onda u mrklo doba noći čekat bus koji je dolazija iz Dubrovnika ili doli iz Crne Gore. Većina vozača, kad bi vidila masu na kolodvoru, ne bi uopće ni stala nego bi samo produžili. Ti povratci bi se znali otegnut i po dva dana. Ovdi triba posebno izdvojiti crnogorske buseve firme "Tara" iz Cetinja (mi smo ih zvali tara-tapa, jer su naprid imali natpis na latinicu i ćirilicu, pa je to ispalo baš tako, tara-tapa). To su bile karampane samo takve, ali vozači su bili luđaci, samo takvi. Jurili su ka blesavi i oni bi jedini u principu stajali. Koje bi tu frke nastajale, bus stane, masa pojuri put ulaza, a crnogorski lola, brkati đetić od kojih 140 kila žive vage stane na vrata u ruci sa nekakvom polugon ili pajserom. Pa onda kad ga se zaspe sa bocama i stinama ili bi naglo sija za volan i da gas, ili bi se obično postiga kompromis, pa bi svi ušli unutra, jasno ne plativši, ali sve je to bilo zbog mira u kući. Đetici bi obično popuštali, jer su neki od njih imali neugodnih iskustava po Splitu. Ekipa bi sinjala bus i šofera i onda bi ga se čekalo u Splitu na kolodvoru, jer tuda mora kad tad proć. Uh, al su znali i te kako bižat tamo priko kolodvora i šina lipo do Bača... Drugom polovicom '80-ih, oživljavanjem, u biti nastankom organiziranije navijačke scene na bivšim YU prostorima i u Sarajevu je postalo zanimljivije. Tad je i u Torci došla do izražaja jedna dobra generacija koja je ostavila dubok pečat i svoj trag na cilim tim prostorima. Navijači Sarajeva su bili prosrpski orjentirani i s njima je uglavnom bija rat, a navijači Želje su bili orjentirani da ni oni sami ne znaju kako. Kad bi mi došli u većen broju, uglavnom su se štekali i žicali pirotehniku (sićan se kad in je jedan od glavnih prvi put uzeja baklju u ruke, osjeća se ka da u ruci drži zlatnu polugu), a kurvanjski su vatali pojedince i cipali ih. Evo baš jedan slučaj kad je Trte (visoka peć), dobija u glavinu (istina ne nešto pretjerano puno, ali dojmljivo). U Sarajevo smo došli par sati prije utakmice (već smo išli Šogunovim busevima) i slobodno smo se šetali ulicama oko Grbavice. U jednom kafiću grupa Željinih navijača, kad su nas vidili, ka da su Boga vidili. Časte oni tu pićen obilato, uglavnom sve dobro, sve lipo i uredu. Primaklo se vrime utakmice i mi da ćemo krenut put naše strane, a Trte govori da će on još ostat sa njima, kako su divni i krasni i malo da će skupa s njima pivat sevdah (ha,ha,ha). A dobro brale, ti ostani i pivaj. Mi otišli ća, kad nedugo nakon toga evo ti Trte dolazi naboćen. Mi tek što smo zamakli iza kantuna, a oni udri po njemu. Prisija mu sevdah. Za kurac je bilo šta smo se zaletili do kafića, njih tamo više nije bilo, ali nekom je ostala dobra škola... Još je jedna frka upečatljiva. Igrali smo sa Željom na Koševu (Grbavica se preuređivala). Te godine je bila trka sa Sarajevom za titulu prvaka, utakmica je ostala 4:3, ali je Sarajevo bilo pobjedilo ne sićan se više di, pa je titula bila već osigurana. Po gradu smo mogli prije utakmice ić slobodno, ali se vidilo da se murija dobro pripremila. Okolo stadiona su kružili na konjima, a to je značilo da se očekuje nešto (inače osim Sarajeva, milicija je konje jedino imala u Beogradu). Tad san dobija jednu upečatljivu prijavu kao kolovođa grupe Ustaša koji su došli u Sarajevo izazivati nerede. Za vrime utakmice u zraku se osjećala neka posebna napetost. Prvu čarku sa murijom izazvalo je to što je meni palo napamet skinit jednu od onih šarenih zastava koje su bile podignute na one stupove u gornjem redu uokolo cilog stadiona. Lipo san skinija tu i zaveza Hajdukovu zastavu za oni konop i nagovorija ekipu da dok ja polako podižen zastavu na jarbol oni pivaju "Hajduk, Hajduk iznad sviju" (na melodiju Deutchland uber alles). Jasno, to se milicionerima nije baš svidilo, pa su pokušali reagirat, ali je zastava ostala di i je. Zapamtija san kako su se usrali i naši iz Torce Sarajevo kad smo zapivali "Lipu Našu", pa jaoj bolan ovo je Bosna, pa sve će nas pokupit... Posli utakmice izlazimo, da bi se moglo bolje razumit, triba opisat teren. Najprije ide jedan travnjak di je jedna baba, virovali ili ne, čuvala stado ovaca (ovce i krave su naročito u kvartovima uokolo Koševa bilo nešto sasvim uobičajeno), pa onda malo niže dolazi parking sa autima i onda ulica. Mi na izlazu iz stadiona, a oni doli na ulici. Ka šta san reka neko ludilo nam je bilo u glavi i mi se zaletimo doli niz onaj travnjak, a one ovce sve biže isprid nas. Oni su krenuli sa strane ulice put parkinga i bacali put nas. Tad je u taj prostor krenula i pandurija na konjima. Ja san se bija popea na jedan auto i viknija "Ajmo braćo ustaše, pokažimo im". Nastala je opća tarapana, mi smo tu bili u prednosti jer smo se prvi zaletili i počeli mlatit ove njihove šta su krenuli, pa su se oni počeli povlačit i bižat. Ali bitka je bila prava...brale u onoj tarapani skače se i gazi po parkiranim autima, pandurija sa konjima se zaglavila između auta, a tu u cilon tom metežu još i one ovce bleje, ludilo... i tada jedan potez Masla tako svojstven njemu... mrtav hladan u cilom tom metežu on priđe jednom konju odizad i nonšalantno mu ugasi čik na butinu, konj se propne i zbaci pandura na leđa na krov od auta... ludilo... njihove smo sve razjurili i došli do buseva koji su bili par stotina metara dalje uz ulicu. Pandurija nas nije puno jebavala, bilo im je u interesu da mi šta prije odemo iz Sarajeva. Ali je zato u Mostaru na cesti bila temeljita blokada, milicija zatvorila cestu i sve usmjerila u stanicu. Tu su zapisali par prijava, a imali su i šta, jer smo usput u Jablanici totalno demolirali jedan restoran i istukli gazdu, jer nam nije tija dat pečeno janje... Bilo je po Sarajevu još pizdarija sa "Hordama Zla", ali je vec kasnije murija pocela pratit i blokirat, tako da nije više nikad moglo doć do izravnog kontakta ka ovi put. Mostar Mostarci su bili najjače napaljeni na Hajduka i Torcu. Tamo je bila specifična situacija jer te nisu mrzili samo navijači, nego i kompletna "raja", znači cili grad. Uglavnom, opasnost je vrebala sa zemlje i iz zraka, jer si mora pazit na svaku zgradu i neboder, da ti ne bi doletija pitar u glavu. Najviše frka bi znalo biti okolo tzv "ronda", jednog kružnog toka na putu prema stadionu, di je bilo par kafica di bi se oni kupili. Tu je redovito dolazilo do tarapana, ishod kojih je varirao o trenutnoj situaciji, nekad oni a nekad mi. Uglavnom bi stradavali tzv. mirni građani, znači naši koji ne bi kužili situaciju, pa bi zaostajali i tako to. Koji put bi im i mi znali gađat bocama i kamenovat te kafiće. Samo u Mostar bi nas išlo stvarno puno, tako da smo tamo bili dobro organizirani. Jedna od jačih frka je i zadnji Mostar prije rata, kad su posli utakmice stali busevi i svi izletili vanka na njihovu ekipu koja je bacala kamenje. Tu su dobili dobro po pički. Ali da ne bude pristrano, potrebno je spomenuti i 1986. godinu, kad je otprilike 6000 Mostaraca došlo u Split na utakmicu. Iskoristili su našu nespremnost i bogami u prvoj navali napravili iznered, pa su čak i neke naše tada viđenije face tada dobile. O tome dogadjaju ne mogu govorit iz prve ruke, jer san tad bija u vojsci, tako da uopće nisam bija tu.  Zenica Zenica, tipičan industrijski gradić sa crvenim nebom od pustog dima iz tvorničkih dimnjaka, koji su bili razasuti doslovno svugdi po gradu. Ali je zato stadiončić bio jedan od meni najboljih u bivšoj Jugi, pravi engleski, uz igralište sa sve četiri strane. Navijaci YU Chelsija (kako su volili Čelika nazivati), bili su tada jedna omanja mlada skupina, koja nije predstavljala veći problem, ali je zato po gradu bilo tipova sa "čakijama" i tih se trebalo čuvat. Evo jednog dijaloga, posli kojeg se vadila čakija. Idemo mi gradom u blizini stadiona, nas grupa od 4. U susret nam dolaze četvorica "rasnih" Bosanaca, vidiš in po facama, svi u kožnjacima. I ništa, prođu oni kraj nas i nakon desetak metara jedan vikne Maslu (pošto je on bija u Hajdukovom dresu): - "Jebo ti Hajduk mater" A Maslo njemu ni pet ni šest: - "Jeba tebi Hajduk i mater i oca" - "što s'rekoooo?" zastane ovaj, izvadi nož i zauzme pozu -"To što si čuja" - Maslo ce njemu. Moguce je bilo da su očekivali uzmak i bižanje, jer smo nas četvorica bili mlađi i fizički slabiji od njih. Ali mi nismo utekli, tu je bila jedna kamp kučica di se prodavalo piće, a iza nje gajbe, pa smo uzeli boce i razbili ih o kučicu i sad mi stojimo naspram njih sa razbijenim bocama. Malo su se uspuvali i na kraju uzmakli svojin putem, niko nikoga... Još moran ispričat jedan smišan dogadjaj iz Zenice. Jedan fast-food nedaleko od stadiona, na njemu piše hamburger, ćizburger i tako to, ulazimo mi unutra i ja zatražin ćizburger. Dobijen, otvorin lepinju, a unutra ni s od sira. - "Pa di je ovdi sir?" - pitan ja. - "Pa neeema" - odgovori lola na tvrdon bosanskom naglasku - "Kako nema, pa tražija san ćizburger, di je sir?" - nastavljan ja. - "Ih bolan, pa to se samo tako zove ćizburger, to ti je ko da se ja zovem Cvjetko pa sad moram stalno nosat cvijeće..." ...komentar nije potreban... Banja Luka je znala bit zajebana iako su tamo baš pravu frku imali purgeri. Ja san je upamtija po jednom gostovanju di nam je prije utakmice doša navodni vođa njihovih navijača u sakou i na tomosovoj kozi. Ponudija nam je jest neke sendviće, a posli utakmice je taj isti predvodija grupu koja nas je išla napast. Ali mi smo bili u for gasu nadrkani, tako da smo vrlo brzo to rješili u našu korist i natirali ih u bijeg. Banjalučki Borac i nije sve godine bija standardni prvoligaš, pa tamo nismo ni bili često. Tuzla, jedino šta ostaje upečatljivo, to su ekstremno glupi panduri, koji su jedan put na tribini od nas tražili da "šutimo i navijamo". Iskra iz Bugojna i nije bila neki standardni prvoligaš, tako da sa tih gostovanja, osim usput demoliranih birtija i nema nekih značajnijih događaja. P.S. Bosanska gostovanja 80-ih su preopširna tema da bi sve stalo u jedan članak. Potrebno je napomenuti da su ovo opisi onako kako san ih ja vidija i doživija, u krugu ljudi s kojima san bija i na mistima u kojima san se kreta. Moguće da je neko drugi neke stvari vidija iz nekog drugog kuta, ili možda bija na nekim mistima na kojima ja nisan bija. Zato ako neko ima neku svoju priču ili vidjenje nekog dogadjaja, neka je pošalje. |
|
NAPISAO: MejeSplit |
| . |
| . |