.
.

U LISABON NA BENFICU...


U Lisabon smo išli avionom zahvaljujući ondašnjem vlasniku agencije "autoroller" Peri Jerčiću" , koji je i sam bija torcidaš. Išla su dva aviona (cca 300 ljudi), od toga 50 torcidaša, jer je Pere za nas smanjija cifru sa 700 na samo 100 dem. To gostovanje je bilo posebno po tome jer je atmosfera bila posebna. Na prvu utakmicu u Splitu No Name Boysa je došlo samo 9 sa jednim kombijem, bili su krajnje prijateljski nastrojeni, da ne rečen izgubljeni, pa smo ih kao takve i primili i lipo ugostili. U povratku su imali tešku prometnu i dvoje ih je poginulo, pa je gostovanje imalo i još veću simboliku. Oni su čak i napravili transparent di se vide siluete njih u prvom redu zapada, koji je napravljen po fotografiji snimljenoj u Splitu. Baš nas je zanimalo kakvo će nas ozračje dočekat doli...
Aerodrom, popodnevna ura. Ekipa lagano ubija vrime cuganjem, čeka se poziv i carinski pregled. Ali problem, imamo čovika viška koji bi tija ić, ali nema kartu. Šta ćemo sad. I ponudilo se rješenje. Pošto nosimo onu veliku boršu sa 4 ručke i u njoj veliku zastavu "Torcida Brda", lipo ćemo Matu sa Brda leć u boršu, prekrit zastavon i proć carinu!? Suludo, ali valja probat. četvorica jedva drže onu boršu u kojon je sad i Mate i zastava, dolazimo na kontrolu, dižemo galamu, buku i pismu, carinik pita šta je unutra...zastava dobro, malo popipa rukama s vrha i ajde...Mate je proša...nosimo ga gori na kat pokretnim skalama i u onoj gornjoj čekaonici on se neprimjetno izvuče iz borše. Tu se čekalo još neko vrime i ekipa se već polako iznapijala (Trepča, naprimjer sva tri dana ni minute nije bija trizan). I konačno ulazak u avion...
Taj let pilotima i stjuardesama "Croatia airlinesa" će zasigurno ostat nešto najgore šta su doživili u životu, puno bolji utisak neće bit ni ostatku onih tzv. turista šta su išli (u avionu je bilo 50 nas i 100 turista, ali smo sidili izmišani, di je ko uvatija). Let počinje (prvo muka dok su stjuardese uopće uspile nagovorit ekipu da sidnu i vežu se). Avion leti, let traje 3,5 ure. E sad stjuardese počinju gurat ona kolica šta poslužuju. Serviraju one sendviče šta ih moš stavit pod zub. Svi uzimamo viskije od cuge, niko sok. Sidimo Mate Poštar i ja jedan do drugog, izili te falše nazovi sendviče, ostali fala Bogu gladni, gledamo se...ma ajde u kurac idemo mi izist nešto pošteno i normalno...Iz borše se vadi najlon kesa, iz kese panceta i kapula, ja otvaran neki seljački nož na preklop sa drvenom ručkom (posli će taj nož postat hladno oružje, ha, ha, ha...) i tešemo mi onu kapulu i pancetu po onom stoliću isprid...ko koga jebe...Malo nakon toga prilazi Ušo koji je bija ka vođa puta i govori da posada govori kako je u avion uneseno hladno oružje...tek posli smo saznali šta je hladno oružje bilo...Kako vrime prolazi, ekipa je sad već totalno pijana...stjuardese nemaju više viskija, potrošilo se, sad nose one bočice vina...gura ona kolica a Trepča je svom forcom plesku po guzici, BAAAM...poletila i ona i kolica, nešto viče i urliče, posli toga stjuardese više nisu tile raznosit, nego smo mi sami išli na kraj aviona u frižider i uzimali cugu...pijanom Trepči pada na pamet da se stavi transparent kroz prozore, nek se vidi, ka u vlaku...baulja i pada priko ljudi i traži kako se otvaraju prozori...kad mu se nekako uspilo objasnit da se prozori ne mogu otvorit, nije odusta, nego je razvija transparent sa unutrašnje strane prozora, duž cilog aviona...Mate i ja se zabavljamo na drugi način, ubrali smo da se ženska na sicu isprid nas boji aviona i da se cila usrala, e sad mi bacamo ka fol ozbiljnu priču da i ona čuje:
- "Zamisli da se sad ovi avion sruši"
- "E"
- "Pa nebi bila dosta cila "slobodna" koliko bi osmrtnica bilo"
...ženska totalno šokirana, okriće se prema nama...pa kako možete tako govorit, vata se za glavu, čupa kosu, a mi varimo od smija...u avionu je već totalni iznered...isprid zahoda nastaje frka...nervozni Čola i pijani Toro pokoškali se nešto oko toga ko će prije u zahod...i bogami pocipali se...sivaju šake na 10 000 m nadmorske visine, bacaju jedan drugoga po onim izlaznim vratima, stjuardese vrište kako će se vrata otvorit, ekipa skače i vata ih i razmiruje...čola ide na svoje misto, a Bosna drži Tora, kojemu đava ne da mira, nego onako pijan cilo vrime govori, da šta je to on učinija njemu i da mora opet ić do njega da mu se ispriča ako ga je uvridija...Bosna ga odgovara, ali ovi je uporan...dolaze do čole, a ovi puše: BIŽI...BIŽIII...BIŽIIIIIIIIII... onako bisan udre svon forcom šakom u sidalicu isprid sebe, sidalica poleti naprid, a skupa s njom i jedan dida koji je sidija isprid i nosom u naslon isprid sebe...totalni dernek...letimo iznad Marseja i pilot se javlja na razglas da će bit prinuðen sletit u Marsej ako se smista ne umirimo...Nino Aviani odlazi naprid, otvara vrata pilotske kabine, ubaci petardu unutra i opet lipo zatvori vrata...
Nije sletija u Marsej, nekako nas je ipak doveja u Lisabon. Izlazimo i rješavamo one carinske pizdarije i izlazimo iz aerodroma. Isprid stoji neki prastari auto, a isprid njega No Name Boysi skupa sa našon ekipom "torcida kombi - život na sjeveru" koji su se zaputili kombijen u Lisabon i već bili stigli, svi totalno pijani. Uglavnom tu večer su nam NN priredili dobrodošlicu i otad nas nisu pustili ni trenutka na miru, tako da smo in posli morali i bižat od njih, jer nam je više bila dopizdila tolika ljubaznost i gostoprimstvo. Bili su sa nama doslovno svugdi, u hotelu i po gradu. Tu večer smo se smistili u hotel, ja san im plasira bocu pelinkovca koju san na carini prikaza kao hrvatski nacionalni voćni sok, a čime su bili jako zadovoljni. Posli smo išli vanka u lučki kvart i tamo bauljali po barovima i zajebavali se sa kurvama i stali smo tamo sve dok nisu prid zoru perači ulica otirali sa šmrkovima i nas i kurve. Bili smo iznenađeni kad smo u nekim barovima nailazili na Hajdukove šalove i kazete sa našim pivačima, ali to su već prije ostavljali naši pomorci.
Ujutro smo se nekako dobauljali do hotela (u fotelji kraj recepcije spava je Trepča, tu će uostalom spavat cilo vrime, jer u sve vrime tamo nije uspija nać svoju sobu), malo odspavali, ukrcali se na podzemnu i na stadion. Tamo smo malo "razgledali" njihovu suvenirnicu, bilo je suvenira i kurcu. Ljubazni domaćini su nas odveli u prostorije njihovog kluba navijača, koje su ustvari jedna kapunjera ispod tribine veličine naše crne, i tu su nas počasno učlanili. Nino Aviani je učlanija sve članove svoje obitelji uključivši i papigu i jedini se suprotstavija da mu u rubrici jezgra napišu TORCIDA/SPALATO, nego je inzistira da piše Split. Tako on ima jedinu iskaznicu di piše Split, a nama svima Spalato. Nema šta, čovik je dosljedan. Posli su nas odveli na neko pješčano igralište odigrat balun. Igralo se vrlo malo, dok balun nije izdušija, a rezultat uopće nije bitan, jer nismo igrali mi protiv njih, nego su sastavi bili izmišani. Neki su igrali i u cipelama i dobili posli gadne žuljeve...he,he,he. Tada je uslijedila gozba. Odveli su nas u restoran u sklopu stadiona, ka naš Javor samo puno, puno veći, di su već bili spojeni stolovi. Spize je bilo u izobilju, sangrije još i više, palo je lipo pijanstvo i onda su se počele pivat pisme. Najprije se ustanemo mi pa otpivamo jednu našu, onda oni njihovu, pa mi našu i tako redom. Na kraju se mi ustanemo i otpivamo Lijepu Našu, a oni posli portugalsku himnu. Na kraju se jedan od njih toliko obloka da se popeja na stol i plesa neki njihov nacionalni ples i šuta boce i čaše...dernek.
Kad smo ušli na stadion smistili su nas same u jedan sektor. Stadion je tada prima 100 000 i neću lagat ako je u taj sektor moglo stat, brat bratu jedno 20 000. Tad san čuja jedan biser od prijedloga, ali se ne mogu sitit ko ga je izreka. Reka je da se malo raspršimo po sektoru, da pari da nas ima više?! Nekako smo tu prazninu djelomično uspili pokrit sa velikon zastavom "Torcida Brda" koju smo raširili doli, a mi smo se povukli više gori. Prije utakmice dogovoren program. Jedan od njihovih vođa navijača drži živog orla u ruci, dolazi ispod naše tribine, otvara vrata i sa njim skupa idu Bosna i Panđa, nose vjenac, učine počasni krug i stave vjenac ispod onog njihovog novog transparenta sa siluetama njih na ogradi u Splitu. Na utakmici nas 50 nije stalo navijat, ostatak od 250 turista navijalo je tek povremeno ili nikako...klasika. Utakmicu smo izgubili, ali smo čuli i rezultate ostalih utakmica u našoj skupini koji su nam išli na ruku, pa rezultat nije ni bija bitan. Isprid buseva Mate poštar je pokaza zavidno poznavanje čak 8 svjetskih jezika i izvuka novinara Juricu Radića iz delikatne situacije. Naime oko stadiona smo se šetali slobodno di smo tili, buseve nije pratila policija, niti nam je ko govorija di da idemo. Juricu je počeja salitat jedan uporan i dosadan navijač koji se tija s njim minjat za šal. Ovi nije tija, ali je ovi drugi bija toliko dosadan da ga se nije moga riješit. E tada na scenu stupa Mate. Dolazi do Jure i govori mu da pusti njega, jer on govori 8 jezika i sve će rješit. Dijalog je izgleda otprilike ovako:
- "Čovjek neeeeće da se mijenja za šal, neeeeće, jer kaže da već iiiiima jedan" - Mate će teškim bosanskim naglaskom
- "Razumiješ kaže da već iiiiiima jedan i neeeeeće da se mijenja" - Portugalac kurca ne razumi
- "Jesi li razumio, čovjek neeeeće da se mijenja, neeeeeće, jer govori da već iiiiiiima šal" - nastavi Mate mlatarajući rukama. Zbunjeni Portugalac se samo okrene i ode ća. Jebate, šta znači govorit 8 jezika, ponosno će Mate, a mi zavarili...
Ostali smo u Lisabonu još dan posli utakmice. Taj dan smo proveli uglavnom turistički obilazeći grad i bižeći od naših ljubaznih domaćina. Jer, bi recimo tija kupit šal Porta i Sportinga, kojih ima kupit na svakom kantunu, a kako ćeš to isprid njih. Stavljan se u poziciju da ti dođe stranac u Split i inzistira na kupnji šala Dinama i Rijeke, kako bi reagira... Vrime do polaska aviona smo uglavnom tako provodili i usput dobro dilajući kune za marke. Portugalcima je njemačka marka bila španjolsko selo, raspoznavali su samo dolar, a naročito je dobro kurila desetka i pedesetica. U avionu ljubazna posada "Croatia Airlinesa", ne da nam nije dala ništa pit, nego ni jist, ali je spasija Goše koji je slavija rodjendan, pa nas je počastija sa nekoliko boca viskija.

ČLANAK IZ "TRIBINE" 1. stranica, 2. stranica, 3. stranica

NAPISAO: MejeSplit 
.
.