.
.

MASLO


Tih ranih '80-ih jedina veza sa stranim navijačkim đirom nam je bija talijanski Supertifo. Supertifo je dolazija samo u jednu jedinu trafiku na Rivi i to u vrlo malim količinama i ako nisi doša na vrime, osta si bez njega. Ne bi bilo ritko da jedan broj ide od ruke do ruke. Izlazija je u malon, đepnom formatu. Ali nama tada najvažnije u njemu je bila rubrika dopisivanje. Ekipa je tu davala svoje oglase i adrese, tražila razmjenu šalova i rekvizita (to bi uglavnom bija pokušaj zajeba, jer za kvalitetan strani šal, ti njemu tada nisi moga poslat ništa, jer ništa kvalitetno nije ni bilo, ali je palilo, naivac bi posla koji šal i tako bi digod ko se pojavija u ekipi ka ponosni nosioc nekog šala, ko bi mu bija ravan). Znali bi poslat i po koju sliku i izvještaj sa ovdašnje navijačke scene, koja je tad Talijanima i svim ostalin strancima bila čista egzotika, medijski potpuno nepoznata. I bogami, ponekad bi nešto od toga Supertifo i objavija, mi bi bili cili sritni, a napisi i komentari Talijana u sljedećin brojevima puni iznenađenja, kako tako nešto postoji i na ovim prostorima...
Maslo, kao već veteran tih dopisivanja, dobro je kalkulira (kao uostalom i u svin drugim stvarima koje je radija), kome će, od pristiglih pisama odgovorit i nastavit se dopisivat, a koga će odjebat. A odjebava bi uglavnom Brazilce i ostale Južnoamerikance, jer je procjenija da je tamo, radi daljine, nemoguće otić i uvalit se, pa je samim time trošenje papira i vrimena nepotrebno. Pametno bi uvik odabira Talijane i vršija kalkulacije kad bi se, i na koji derbi moglo kod dotičnoga utrpat...
Okrugli stol u portunu na Rivi bija je uvik aktivan. Taj portun (to je onaj di je sad trafika cili dan i cilu noć) je bija poznat po tome šta bi se u njemu svi skupili i to obično u sitne noćne sate, naročito zimi, kad bi već zatvorija "Petar", "Po noge", "Bona", "Dubrovnik" i ostala okupljališta, a hladno vrime nije dozvoljavalo bit vanka po Matejuški i klupama. U portun bi se uglavnom dolazilo iza 11 uri, a znalo bi se stat i do ujutro. Ratovi sa stanarima su bili neizbježni i postali su već dio folklora, naročito zato jer bi se u hladnijin danima znala unutra i naložit vatra, pa bi dim iša njima gori u stanove. U početku su bili zvali često panduriju, ali se ni njima nije dalo puno jebavat sa nama, pa su se bili već navikli. Posli bi samo pandurija banila, otvorila bi vrata, pogledala i rekla "a to ste vi" i otišli bi ća, uglavnom bit tamo je postalo normalno. Tu su padale i razne priče i odluke, pa su se između ostalog donosija i Supertifo i baš bi tu svaki koji se tija dopisivat prepisa tekst članka na talijanski. To je bilo smišno, pošto niko više manje nije zna talijanski, masu ekipe iz Splita imalo je u dlaku identičan oglas, različito je bilo samo ime i adresa. A dopisivanje je bilo na nekon falšem engleskom...
Jednu večer side Maslo i Mate Zekan u portunu izvadili sva pisma koja su in stigla i počea je padat razgovor , di ćemo kako ćemo... Nakon nekoliko imena izbor je pa. Enzo Deganutti iz Cormonsa kraj Udina, navijač Udinesea. Udinese je tih godina bija u vrhu u Italiji i pa je dogovor da oni njega prvo zovu u Split, pa tek onda idu kod njega, kad bude neki derbi. Rečeno-odlučeno, pismo je poslano, dani prolaze, čeka se odgovor...
I odgovor je stiga... Enzo potvrđuje da će toga i toga dana sa svojin autom krenuti put Splita. Maslo i Mate kalkuliraju...koliko mu triba za doć i za ne falit izlaze ga čekat u Solin na petlju. Bija je neki šugav, kišni dan i dogovor je bija kad ga pokupe da ga dovedu na Rivu, kako bi svi mogli vidit kako to izgleda jedan strani navijač. Iščekivanje prolazi, kiša nemilo pada, mi se sakrili u portun i čekamo kad će ga više dovest. Već se bilo i smračilo. Eto ti Masla i Mate. Dolaze oni, ali di je Talijan..."pa di van jeTalijan" vičemo mi, a Maslo namiguje okom i pokazuje glavon... "di je, šta ga niste doveli" opet mi, a Maslo stalno namigiva i pokazuje glavom na malenu, crnoputu spodobu koju nismo ni vidili iza njega... "nemojte se smijat, tip razumi naši" Maslo će...
...Prvo šta su se zajebali je to šta su čekali krivo auto. Naime, tip zna slovenski i pisa im je na slovenskom, reka je da vozi rumen opel kadet. Njih dva su mislili da rumen znači crven, tako da su satima u Solinu čekali crveno auto, a on im je lipo proša u žutome i lipo se direktno odveza kod Masla doma. Izgubili su bili svaku nadu da će doć i zaputili se doma kod Masla, a kad su došli imali su šta i vidit... umisto očekivane gromade od hooligana kako su oni očekivali jednog navijača iz vanka, doša in je...
...no šta je tu je, mi smo se suzdržali da ne zavarimo od smija. Ali faca je tu i triba ga dostojno ugostit. I di će šta će, ajde idu ga njih dva odvest na večeru u jedan lipi restoran odakle puca pogled na cili Split (jasno na njegov trošak). I odvode ga u "Emonu" u luci. Vrhunac večeri im je bija kad je tu večer opalilo nevrime sa velikon kišom i cili grad osta bez struje. U restoranu se tada upalila ona pomoćna rasvjeta kad nestane struja. I usrid toga Talijan onako naivno promrsi "ke romantići"...ajme majko, bit ce ti "romantići" kad sad bez lifta budeš iša gori, promrmlja Maslo Mati...
Cili taj njegov boravak u Splitu sveo se uglavnom na večernje ispijanje vina iz boca po Matejuški i Bačama (koje je on kupova). Po danu bi se išlo po kafićima i po gradu, di bi se pijuckalo (na njegov račun) ili kupovalo suvenire i pizdarijice (koje je on sam sebi plaća). Tip je bija prisutan utakmici Hajduk-Partizan 1-1 (onoj kad je Mance da gol), bili su ga odveli na zapadnu tribinu (za koju je tri karte naravno on platija), kako bi ima lipši pogled na Sjever. Uglavnom, tip je bija fasciniran navijanjem i non stop je slikava za vrime utakmice...
Nakon ispraćaja, njih trojica su se srdačno pozdravili i dogovorili sljedeći svoj susret, ovaj put kod njega, a di će pogledat utakmicu Udinese-Verona (Verona je tada bila jaka, mislin čak da je te godine bila i prvak).
I zapute se njih dva kod njega u Cormons, malo idilično mistašce blizu Udina. Kad su došli tamo tip nije bija doma, jer je radija na željeznici, pa ga prva dva dana uopće nisu vidili. Ali su zato tu bili ljubazni otac i majka koji su se krajnje potrudili da gostima bude skroz dobro. Ali i gosti su se potrudili da im samima bude još i bolje. Prvu večer, kad su starci išli leć, potrudili su se da povire šta od cuge ima u kućnom baru i prilično su ga pobrstili, a drugu večer su se pobrinili da onaj koji ima više, nema toliko puno, nego da se to raspodjeli jednako, pa je Maslo cilu noć operira u Enzovoj sobi sa škaricama u rukama po njegovoj arhivi, otvorivši mu svaki list koji je ima i izrizavši svaku sliku koja valja. Posli je sve to uredno vratija kako je i bilo, tako da domaćin nije ništa primjetija (barem dok su oni bili tu). Kad je ljubazni domaćin doša, starci su već počeli šuškat i mrgodit se (biće su primjetili stanje sa kućnom cugon), tako da je domaćinska atmosfera za stolon bila malo splasnula, ali ih je zato Enzo vodija vanka u život. Je da je jednu večer isprid diska satra auton jednu curu i tija je stat, sav se izneredija, ali je Maslo odrješito zapovidija VOZIII...
Doša je i dan utakmice i zaputiše se oni u Udine. Kad su ujutro stigli, red je da se domaćin potrudi oko svojih gostiju tek eto tako da in kupi koji šal i suvenirčić, a kako je još i zaposlen, a naši junaci nisu, onda se zna šta se podrazumjeva. Prvi šok je nasta kad mu je Maslo zatražija da mu misto šala Udinesea kupi šal Verone, ovi se cili usra i izneredija, pa di pa kako. I još ne da mu ga je kupija, nego ga je ovaj još drsko i stavija na sebe. Vrhunac je bija kad ovi nisu uopće tili ić na stranu navijača Udinesea, nego in je mora kupit karte za stranu od Verone...
...posli utakmice Enzo cili razočaran i u kurcu bez riči ih je vozija nazad. Sutradan su otputovali u Split i tako je jedno "veliko prijateljstvo" sa talijanskin navijačem tribalo puknit. Ali ne, Mate i Maslo se ne daju tek tako. Nakon par miseci opet su mu se uvalili, na nekom proputovanju kroz Italiju, usprkos tome šta ih je ovi odgovara da ne dolaze, jer da navodno ima smrtni slučaj u obitelji. Ali oni dođoše... starci ovi put nisu tili ni čut ni da prismrde u stan, nego su se toliko žrtvovali da ih ne vide, pa su in platili smještaj u lokalnom hotelu. I tamo su se potrudili napravit iznered i posvadit sa cilin personalom. Ovi put ih je Enzo vozija u Veneciju. Završni šok je bija kad se tiho parkira isprid jedne zgrade i bolno reka: "Ovdje je stanovala moja ljubica Sandra"... njih dvojica su pokušavali sakrit pogled, da ni slučajno ne pogledaju jedan u drugog, ali nisu uspili... nakon grčevitog pokušaja suzdržavanja, prasnuli su u urnebesni smij...

NAPISAO: MejeSplit
.
.